Автор
Ирена Јорданова
Што може човек да каже за градот кој извира во дремежот на едно куче покрај миризлива ќебапчилница распослана на плочникот на некој тротоар. Тука навистина лесно може да се кралува, робува и да се пирува. Насладувањето не може да биде случај. Овој град е затворен, тежок и намуртен. Те гори ако му застанеш во срцето. Има големо право да биде таков. Еднаш разурнат, сега ги завршува своите улици своеволно. Разбеснето им довикува на минувачите да се тргнат од дивите ружички во неговиот двор. А овој град нема нежен допир кога некој сака во зима долго да стои на тремот и да му се восхитува на небото.
Сокриен е во неколку мали куќи помеѓу зелените и розеви фасади на новосоздадените згради. Се крие во неколку плочки, заборавени од грозните багери. Ова е град распуштеница, самохрана мајка избркана од своето огниште. Залутана патничка, изморена.Таа е мајка што изгубила многу деца, сега ги мрази топлите и летни денови. Раздразнета, разбеснета некогаш оваа мајка ги удира своите деца и ги брка кај новодојденците за да заборават на својот некогашен град кога ориентот се впивал во византиско руво. Се крие и страда зошто им дозволила на некои други да ја протераат од нејзиниот дом, таа веќе не ги подава рацете кон западот и истокот.
Ако си млад, неискусен и добар, ќе почувствуваш дека градот ти се отвора како расцветана дива црвена булка. Ако си голем и полн со мириси, пејзажи и архитектура, тогаш нема да имаш трпение да ја видиш дивотијата на големата река. Таа минува насреде, мислиш дека е питома и кротка, но секој чекор кон синилото те доближува до нејзината скриена страст, водата не блоботи случајно, луѓето што живеат тука – тие добро ги знаат нејзините приказни, понекогаш страшни, понекогаш смешни. Тука младите знаат дека градот ги вовлекува во своето скриено сиво ткиво и таму се распрскува во сите можни бои.
Детето го гледа градот помеѓу гулабите кои се влечкаат по трошките на неговата пита. Каде е овој град? Речиси е невозможно да се лоцира. Ако си туѓинец, залутан патник можеби некој ќе ги отвори портите за да те вдоми, тоа не е ретко. Тогаш ќе ѕирнеш под кошулата на нередот, бучавата и чиниите преполнети со храна. Понекогаш кога свежиот речен ветар ги распетлува брановите и удира во липите и тополите, жените носат насмевки а мажите имаат сонливи очи. Луѓето се облекуваат во бело, зелено, жолто и сиво.
Author
Irena Jordanova
Abandoned Mother
What can one say about the city that rises in the drowsiness of a dog nearby a flavourful kebab restaurant, layed on a concrete paving. Indeed it is easy here to hold sway, to slave, to feast. Relishing is not the case. This city is shut, rigid and disgruntled. It scorches if you step into his heart. And he has the right to do that. Once derelict, it completes its streets randomly. Infuriatingly it is shouting at the passing strangers to stay away from the wild roses in the yard. And this city is not tender in the winter, especially not for the ones sitting on the porch and soaking up the sky. He is hidden in several small houses between the green and pink façades of the new buildings. It hides in a few paving stones, forgotten from the horrible excavators.
This city was once abandoned, it is a single mother driven out of its hearth. She is lost, drained traveler. This city is a mother that has lost many children, and she now hates the summery bright days. Angry and furious, she sometimes bashes her children and chases them away, make them live with the new-comers, she force them forget their city where the Orient once absorbed the Byzantine garments. She is hiding and suffering because she let them chase her from her home, she doesn’t spread her arms towards the east and west anymore.
If you are young, innocent and kind, you will feel the blossoming of the city as a wild red poppy. If you are grown up and full of scents, landscapes and architecture, you will not have the patience to see the wildness of the big river. It flows through the middle, you believe it’s a calm and peaceful, but every step closer draws you near its hidden passion, the water doesn’t babble by coincidence, people living here- they know the river stories very well: sometimes scary, sometimes funny. Here young people know that the city drags them inside its hidden grey tissue and then bursts in every possible color. The child learns about this city between the hungry pigeons lugging for the crumbs of his pie.
Where is this city? It’s almost impossible to locate it. If you are a foreigner, passenger who is wandering around, someone will certainly open the door and take you home. Then, you can peek under the shirt of that unusual muss, tumult and the plates brimmed with different food. Sometimes when the cold river breeze unseals the waves and hits the linden and poplar trees you can feel that women are smiling and men have dreamy eyes. In this city people wear white, green, yellow and gray.